U one dane: Povede Isus sa sobom Petra, Ivana i Jakova te uziđe na goru da se pomoli. I dok se molio, izgled mu se lica izmijeni, a odjeća sjajem zablista.
I gle, dva čovjeka razgovarahu s njime. Bijahu to Mojsije i Ilija. Ukazali se u slavi i razgovarali s njime o njegovu Izlasku, što se doskora imao ispuniti u Jeruzalemu. No Petra i njegove drugove bijaše svladao san. Kad se probudiše, ugledaše njegovu slavu i dva čovjeka koji stajahu uza nj. I dok su oni odlazili od njega, reče Petar Isusu: »Učitelju, dobro nam je ovdje biti. Načinimo tri sjenice: jednu tebi, jednu Mojsiju, jednu Iliji.« Nije znao što govori.
Dok je on to govorio, pojavi se oblak i zasjeni ih. Ušavši u oblak, oni se prestrašiše. A glas se začu iz oblaka: »Ovo je Sin moj, Izabranik! Njega slušajte!« I upravo kad se začu glas, osta Isus sam. Oni su šutjeli i nikomu onih dana nisu kazivali što su vidjeli.
Zašto je Isus odlučio sa sobom povesti baš Petra, Ivana i Jakova?
Privilegija?
Zato jer su najbolji učenici?
Izabrao je dakako sa sobom povesti „prvog čovjeka Crkve“ – papu (Petra) i dvojicu najangažiranijih sljedbenika (Ivana i Jakova)?
Ili je isto odlučio iz posvema drukčijeg razloga? Povesti Petra znači povesti onoga tko je iz grupe najtvrdoglaviji. Povesti sa sobom Ivana i Jakova znači povesti dvojicu ambicioznih i zagriženih tipova.
I upravo ta trojka ima na gori biti – razočarana. Naime, Petar reče Isusu: „Načinimo tri sjenice: jednu tebi, jednu Mojsiju, jednu Iliji“. Od tri osobe, tako biblijska simbolika hoće, ona koja je u sredini jest najvažnija. Dakle Mojsije.
E bome… nije. Neće Mesija biti Mojsije koji ima rukom snažnom učiniti Izlazak.
Nego je to Isus, ljubljeni Sin. I to rukama ne snažnim nego u nemoći raširenim na drvu križa.
Zato i čuju glas: „Ovo je Sin moj, Izabranik! Njega slušajte!“
Pa su se valjda zato malo i pokunjili, te se šutke s gore vratili.