U ono vrijeme: Dok je Isus govorio, pozva ga neki farizej k sebi na objed. On uđe i priđe k stolu. Vidjevši to, farizej se začudi što se Isus prije objeda ne opra. A Gospodin mu reče: »Da, vi farizeji čistite vanjštinu čaše i zdjele, a nutrina vam je puna grabeža i pakosti. Bezumnici! Nije li onaj koji načini vanjštinu načinio i nutrinu. Nego, dajte za milostinju ono iznutra i gle — sve vam je čisto.«

izvor: https://bit.ly/3uRTDmE

Je li vam se ikad dogodilo da na obično pitanje koje uputite – prijatelju, članu obitelji, curi, dečku – na obično pitanje dakle, dobijete strogi, da ne kažem živčani odgovor, koji uz to kao da nema veze s onime što ste prvotno bili pitali? Npr., pitate „Možeš li mi dodati sol?“, a sugovornik odgovori: „Da, da, sve se tebi mora dodati, uzimaš što ti paše, ja svima neka rješavam kome šta treba, ti samo na sebe misliš, a mi ostali neka se snađemo, ha!?“

Kao da se nešto slično dogodilo i ovom farizeju koji je pozvao Isusa na objed: čovjeka pozoveš na ručak, lijepo daš da se sve spremi i dočeka ga, u jednom trenutku ga jednostavno upitaš, „Što nisi oprao ruke?“, a za odgovor dobiješ sjekire i gromove! Čemu?

Bezazleno pitanje postaje okidač izricanja jedne bitne tvrdnje. Ona se vjerojatno kroz dulji period vremena kuhala unutar osobe. Njoj je stalo prenijeti poruku, drži je važnom. A mi ćemo ju možda tek pošto ju je na taj način izrekla po prvi puta zapravo jasno čuti. Samo neka ta dramica i završi na Isusov način: dobronamjernim poticajem koji ne osuđuje, nego nudi put izlaska i poboljšanja situacije.